Pokažite strancu svoj Beograd

Nikola Savičević : Kafa na Terasi

1. dan
Šetnja po Kalemegdanu uz doručak i kafu na Kalemegdanskoj terasi. Provođenje po beogradskim muzejima i pokazivanjeznamenitih zgrada, spomenika i ulica i objašnjavanje njihovog značenja i uloge kao i uloge našeg grada u evropskoj kulturi i istoriji. Ručak u kultnom restoranu "?", a uveče uživanje u boemskoj Skadarliji u restoranu "Tri šešira".
2. dan
Doručak pored reke na nekom mestu koje odiše rustičnim ambijentom. Obilazak Starog i Novog dvora kao i Kuće cveća, stadiona "Marakana" i "Partizan". Veče završiti na nekom džezu, bluzu, salsi ili u klubu "Tramvaj".
3. dan
Odlazak čamcem na reku i pokazivanje grada sa reke. Klopa na plaži Velikog ratnog ostrva uz pokazivanje Zemuna. popodne odlazak u Muzeja viona na aerodromu, a potom odlazak na Avalu. Veče završavamo na narodnoj muzici.
4. dan
Pre polaska odlazimo na krov zgrade CK radi pravljenja nezaboravnih fotografija uz poklon karte Beograda i lutke dživdžana.

Vuk Kuzmanović: Navodič

Siguran sam da nečija predubeđenja igraju veliku ulogu ne samo u otkrivanju novih mesta nego i uopšte . Izigravao sam par puta vodiča strancima i svaki put je bilo odlično samo ja stvarno ni u jednom trenutku nisam imao ništa isplanirano. To nas je nekad dovodilo do besciljnog pešačenja ali ja verujem da je samim tim sve bilo i vrednije .

Skoro sam vodio dve sestre Turkinje po gradu koje su tu bile na evropskoj razmeni sociologa. Na dan ljudskih prava smo se vozili 26-icom koju smo uhvatili na Dorćolu i išli do kraja i nazad. U autobusu je nastupila pozorišna trupa koja je iz prve ruke pokazivala istoriju nacionalnih manjina a i svih onih koji su se zadesili ovde, sve sa pesmama između.

Kada smo mi ušli pričali su Španskim jevrejima koji su izbegli ovde u 16. veku a nastanili se na Dorćolu, preko Cigana i njihovim bežanjem iz postojbine gde su se zakleli da će uvek biti u begu, Slovaka , Mađara … . Beograd je ako ništa drugo, veoma raznolik na svaki način.

Zanimljiv mi je bio podatak koji sam kasnije detaljnije istražio, prvi budistički hram sagrađen u Evropi bio je upravo ovde i nalazio se u današnjoj budimskoj ulici. Njegovi tvorci Kalmici – narod mongolske krvi koji je prebegao iz tadasnjeg SSSR-a u tadašnju Kraljevinu Jugoslaviju poneo je sa sobom i svoje religijsko ubeđenje i dobio ne samo ekonomsku pomoć i od naše pravoslavne crkve, države nego i od našeg biznismena koji je bio velikodušan. Zaboravio sam mu ime. Sada su potomci tih Kalmika svi u Nju Džersiju a hram je srušen ( ja bih zeleo da vidim njegov povratak sa ili bez Kalmika ).

Vodio sam Dujgo i Isil svuda po gradu i moram da kazem da mi je u stvari najbolje bilo kada smo se čudili našim sličnostima i razlikama. Prevodili smo međusobno dečije pesme i brojalice i njima je bilo smešno kada bi naleteli na primer na reč paramparčad koja kod njih ima isto znacčnje samo nema “d” na kraju.

Vratile su na neki način kući kojoj nikad nisu bile. Zaboravile su samo da su već bile ovde pa su ih sećanja koja su navirala pomalo i zbunila . Možda su i stvarno bile nekada ovde u nekom prošlom životu. Osetim ponekad žal što na primer njima nisam pokazao sve što sam želeo – iako smo bili stvarno svuda na Skadarliji, Kališu, u malim zabijenim uličicama gde kada podigneš pogled zabezeknut vidiš nešto sasvim neočekivano i novo, u restoranima u kafićima, u klubu ni na nebu ni na zemlji .

Srđan Petrović: Senke po nama

Razlivene boje otopljene poslednjim užarenim zracima. Smiruju. Kaldrma neprijatno odzvanja pod umornim cipelama. Sve remeti tišina kojoj ostavljamo stope. Sa leve strane, na fasadi, natpis “ NE DAMO KOSOVO”, strancu krajnje nejasan, zbunjujuć, neprihvatljiv.Napisan je drhtavom rukom maloletnika. Vijuganje ulice prati linija balkona. Smenjuju se sveže i oronule fasade. Eklektika. Razgranata procvala trešnja na uglu sa Srebreničkom ostavlja senke svuda po nama. Rukama ih probijamo. Stružemo patinu prošlosti sa kojom se bori ovaj grad, umoran od nametnutih pobeda. Zastajemo na ivici ponora gde se, do 6. aprila 1941. godine nalazila gradska biblioteka. Potom je dim prekrio beogradsko nebo. Na broju 7, u praznom dvorištu, dve okrnjene šoljice kafe prisećaju se starih ukućana čuvajući tragove njihovih usana. Na Kosančićevom vencu, fasadu jedne kuće krasi bista. Pitaš me čija? Ovaj grad ti možda neće pružiti odgovore na sva pitanja, ali će ti postaviti neka nova.

Nikola Novaković: Gde ljubavi počinju

Devojci i sestrama, prvo sam pokazao kako sve ljubavi u Beogradu počinju kod stare žute zgrade sa satom, kraj perona i vozova, novih puteva i ljudi. Bar kad čekaš nekog tamo. Bila je topla i vedra jesenja noć.
Grad je spavao. I ja sam bio pospan.
Ujutro smo na ulici sreli profesora iz škole…brat iz Crne Gore. Ah, kako je svet mali!
Sišli smo na stanici kod hrama svetog Save.
Škljoc!

Ljuljamo se sa brojem 9 na čelu, idemo dalje. Preko mosta!
Hajde da vidimo te piramide! A i Kineze.
Svakojaka čuda. I Teslina kugla? Daa…
Ovo je novi Beograd… Čudno. Nikad mi nije izgledao tako velik. Kako sam to pomislio, naiđosmo na Babilon. Kod nas? Na reci?
Splav. Kažu samo u Beogradu. Posle krepkog pića, krenusmo brodom preko reke.
Spontanim putem, mi u šumi.
Mislim se gde je grad…Tad, sretnemo moreplovca… iza njega, reka.
Sat nek čeka, reka nije prepreka!
Izađosmo mi na drum, kad ono ,neki šum. Autobus 23. Vrum!
Ispred nas - zid. Oh, kakav vid!
Pa ovo je umetnost Beograda, tu kod Stonehenga. A nisam tražio galerije!

Beograd je svet. A svet je mali.

Nemanja Carević: Oblaci preko reke

Koračajući Knez-Mihajlovom prema Beogradu, posetilac neka pazi! Jedna joj je strana slana a druga slatka. Neka bira! Desnu kiša spira u slani Dunav, levu u slatku Savu. Ako sladoled drži, ne bi bilo lepo da mu se usput oslani. I neka zna: baš tu, gde sada stoji, izvađen je veliki mamut koji je ovom ulicom nekad izlazio na obalu mora. Zato ovde na more toliko miriše! Nepregledno Panonsko more pljuskalo je beogradski greben sve dok ga Dunav nije istočio. Malo kasnije ovom ulicom prošli su Rimljani. Beograd u je opet bilo suđeno da na granici bude. Toliko im se ovde dopalo, da su rešili da ne idu dalje i da ovde povuku LIMES. Grad je tužno gledao preko reke. I Romeji, koji su ga voleli kao svoj Carigrad, držali su ovde granicu tako tvrdu da ni oblaci nisu mogli preko reke! I ove pogranične kapije kroz koje prolazimo gradili su Srbi, pa Mađari, pa Turci, Austrijanci… Ali, sada pogledajte ove mostove i grad preko reke. Da, i to je Beograd ! Posle toliko vekova on je pobedio svoju granicu!

Dejana Batalović :Ja srce BeGe

Tenkovi i topovi na staroj tvrđavi usred grada na kojoj možete: igrati tenis, košarku, klizati se na ledu, ljubiti se, izaći u kafić, u klub, šetati se, posetiti muzeje, gledati na reku, gledati izložbu, otići na piknik, u zoološki vrt, u crkvu, naići na tragove koje su ostavila topovska đulad...

Ogromne palačinke u 4.15 ujutru za 1,5 evro.
Poslastičarnica koja je otvorena u ponoć i radnje koje rade non-stop.
Kišobrani koji se stvaraju niotkuda čim krene da pada kiša, po poslednjoj modi i jesenjem sniženju:).
Penzioneri koji strastveno igraju šah u parku u centru grada.
Ceo red splavova koji leti vrvi od ljudi i muzike.
Tek kada su nas posetili drugari iz Zagreba shvatila sam kolike su Terazije, iako svaki dan prolazim njima.
Čak sam shvatila da su i trolejbusi stari 100 godina, kojima stalno idem na faks zapravo privilegija, jer ih van Beograda retko gde ima!
Zazvučaće patetično al’ šta da radim...ali... potrebno je da dođe neko sa strane da bi nam otvorio okice do kraja da vidimo koliko stvari uzimamo zdravo za gotovo.

Milena Gligić : Beograd u 24h

Beograd je najlepši kada se budi.

7: pogled sa nekog od mostova, ružičaste senke na zgradama, miris svežeg vazduha.
8: pospani ljudi, gužva u saobraćaju.
9: otvaraju se radnje i kafići.
10: starci i roditelji s decom su izmileli na sunce i gotovo sve klupe u parku su zauzete.
11: krajnje vreme za ustajanje onima koji su bančili i pijančili.
12: hm, možda ipak još sat vremena.
13: Ada, Savski ili Zemunski kej, ekipa, pivce i provod zagarantovan.
14: nasumična šetnja po gradu, otkrivanje novih uličica i zdanja.
15: ručak u nekom od restorana. Za plići džep – kafana “Toplice”.
16: kafa s prijateljem.
17: jurcanje po prodavnicama.
18: zalazak sunca na Kališu, razdragana dečurlija, omladina raštrkana po zidićima, matorci zadubljeni u šahovske table.
19-21: izložba, koncert, pozorište, bioskop.
22: večera kod “Bucka”.
23-2: obilazak klubova (bar jedna živa svirka).
3: cirka u parku.
4: dremka na klupi.
5: “zoručak” (doručak u zoru).
6: pravac krevet dok se mešaju novi dan i mirisi protekle noći.

Slađana Ristić : Jedna subota

Buđenje i pravac pijaca. Kažu da se tu najbolje upoznaje duša grada. Naša je u ovom trenutku živahna, bučna i prilično zelena. Šnjuramo među tezgama, objašnjavam vezu između “žene” i “kese”. I da, bezbedno je probati Draganin sir direktno iz kantice.

Nakon toga, standardni obilazak. Prevozom samo do nekle, ipak ne želimo previše avanture za jedan dan. Nastavljamo peške. Kališ delije uspavano, reke lenjo... Još je rano. U Knezu je zanimljivije, čeka nas sudar domaćeg i melosa Anda, lepih žena i traženja “nekog dinara”; prava slika kontradikcija od kojih je ovaj grad satkan. Od bleštave beline Hrama oči odmaramo u pomalo zaboravljenoj Banjičkoj šumi. I opet krajnosti, mir i tišina na 3 metra od bulevara.
Popodne vožnja bicikle; kome još treba turistički autobus. Zahtevna tura, od 25. Maja pa do Ade i nazad plus jurnjava po ulici je rezervisana samo za najjače.
Veče provodimo uz svetla grada. Sa ušuškane terase, mesta za koje samo lokalci znaju uživamo u treptajima grada. Kafé koji više podseća na afričku antikvarnicu nam pruža predah uz toplu čokoladu sa mlevenom plazmom. I opet centar, Skadarlija i naravno svetla, ovog puta sa reke.

U povratku svraćamo na svirku, ulazimo, opšta gungula, a spolja je delovalo tako mirno. Klub napuštamo u sitne sate, zajedno sa članovima benda. I naravno svraćamo u pekaru na štapiće sa belim lukom.

Maja Anđelković – Šeguljev : Maslačak

April je. „April u Beogradu“, najlepša pesma svih vremena, najlepše doba u Beogradu. Sunce u očima, zdravlje u kosi, ljubav u duši, srce treperi kao list.
Na Kalemegdanu napajamo dušu, naša se srca ulivaju sa Savom u Dunav, upijamo toplotu proleća i pozdravljamo „Pobednika“.Moja kćerka vitla maslačkom kao mačem i donosi grančicu hrasta. Večni smo kao to drveće oko nas.
Na Tašmajdanu spomenik deci poginuloj u bombardovanju 1999. „A sta je to bonbandovanje?“ pita Olja. Srećno dete...
Prolazimo Skadarlijom. „Dva jelena“, „Dva bela goluba“, „Tri šešira“. Starogradska muzika uvek budi onaj slovenski bol u duši...
Vraćamo se kući. Pokazujem joj Narodno pozorište, Etnografski muzej. „Onaj čika na konju je knez Mihailo“, kažem, „a ulica u kojoj uvek kupimo kokice je njegova“. Prolazimo Terazije i Beograđanku.
„Zašto nije bela“, pita moja kći, „kada se već zove Beograđanka?“ „ Kao i grad, potonula je u svoju sudbinu i sada se bori.“
Ispred hrama Svetog Save mnogo dece. „Šta je to hram?“ „Večnost, slava, budućnost, sadašnjost, prošlost.“
To je Beograd.

Eni Šušak : Pismo

Dragi stranče,

U ovom gradu možeš popiti kafu, otići u pozorište, bioskop, odličan klub u kome ćeš se nezaboravno provesti, ali to možeš i u svakom drugom gradu. Dok budeš prolazio Knez Mihajlovom, nemoj gledati izloge, koji šljašte i privlače ti pažnju. Podigni malo pogled ka zgradama, i bićeš iznenađen njihovom lepotom. Svoju šetnju isplaniraj tako da na Kalemegdan stigneš neposredno pred sumrak. Tačno u onom trenutku kada su dve reke spojene zlatnom trakom sunca.
Beograd sigurno nema ni u pola onoliko muzeja i galerija koliko si viđao po drugim gradovima Evrope, to je zato što je ceo grad jedan veliki muzej. Sprijatelji se sa nekim od domaćina, sigurna sam da ti neće biti teško, zamoli ga da te odvede u neku od kafana sa kariranim stolnjacima u kojima konobari porazgovaraju sa tobom kao starim prijateljem. Ako ikako stigneš, kreni peške preko Brankovog mosta, i na sredini zastani, makar samo za trenutak da uživaš u pogledu na Ušće.

Produži svoj boravak koliko je god moguće, pa čak ni tad nećeš videti sve što bi trebalo, ali ćeš sigurno osetiti makar deo toga. Kako se tvoj odlazak bude bližio, biće ti žao što moraš da ideš, jer ćeš osetiti da za sobom ostavljaš nešto jako vredno.
Onda, kada jednom budeš video Beograd, ti i ja više nećemo biti stranci.

Danilo Drašković : Miris lipe na Čuburi

Opojnost vazduha na Dorćolskom keju. Odsjaj Zemuna sa istog u toku letnjeg pljuska. Miris lipe na Čuburi. Svetlucavost barica na Knezu posle kiše. Večito nepomini spomenik koji zamiljeno gleda negde, sa grčko-plavom pozadinom na Kosančićevom vencu, spomenik čovenosti i našim željama.Zastoj trola i tramvaja na Slaviji u sred leta, lepljivi zastoj nas samih i saučesnički, saosećajni nasmejani pogledi. Pogled sa Brankovog mosta na Nemanjinu uveče, osećaj veliine! Trojka koja prolazi kroz šumu na svom putu ka Rakovici. Sunčev crtež na ćošku jednog junskog sumraka. Mahnitost koja te grli i greje kada proćeš prepunim Knezom. Malo ostrvo sa velikim drvetom povezano sa zemljom na sred malog jezera u Topčiderskom parku. Sunčani dan januarske hladnoće, zalazak sunca sa Kališa prožet hiljadama boja i miris mimoza koje ljudi obučeni u drečavo zeleno prodaju kod Ruskog Cara. Raznolikost; ljudi, misli, pogleda, svega. Haos. Sve i ništa. Nade i snovi koje Beograd daje i uzima. Uvek. Moj Beograd.

Aleksandra Bursać: Gore - dole

To je grad što pliva na Dunavu, gde se mir i tišina zajedno spajaju.
Gde su ljudi „strogo”ljubazni, ma jednostavno mora se reći:
Grad je cool,interesantan, jako simpatičan,pomalo klasičan ali vrlo romantičan.
On ide dole pa gore pa dole, a ulice su male-bez šale.
Noću se budi-od toliko ljudi, koji se šetaju al’ga ne smetaju.
Uvek ubeđen ,da je lepo uređen, on prati modu u svaku sezonu.
On ti je lep, Balkanski cvet,prava atrakcija i super akcija.
Dođi i ti,pa se uveri!
Ko je taj grad?
Pa naravno,naš Beograd.

Ana Mićić : Na krilima zmaja

Krilima zmaja razgrnuću oblake iznad Kosmaja, staništa boginje Maje, i poleteti tokom Topčiderke, preko Trešnje i Banjice, sakupljajući šišarke, kestenje i rogače. Pokloniću ih ocima crkve Svete Trojice, da na Torlaku sprave melem za stara ledja beogradskog Pobednika. Sa kule Nebojše, plašiću svrake i gačce, kradljivce ribe sa Galovice. Zaroniću u dubine grada, kroz najstariju kuću i dah pronaći kod Cvetka, sakupljajući katakombama rimske zlatnike. A potom će i sneg pasti, pa će se grudva, sa Bulbuldera puštena, skotljati do Ade Huje, sakupljajući uspomene isčezlih vremena.

Katarina Kukuruzović : U zagrljaju košave

Da je dozvoljeno, tražila bih da moj pepeo nakon kremacije bude rasut u Savu sa sredine ovog mosta na kome sada ti i ja stojimo, i da tako sa Brankovog mosta odem preko Save, Ušća i Dunava u večnost…
Hajde, idemo sada na Kalemegdan, to je tvrđava koju vidiš sada sa tvoje desne strane, idemo preko Knez Mihajlove ulice, koja je pešačka zona. Baš ovde negde na sredini ulice sam po jednom pljusku plesala i pevala “Singing in the rain”, na šta se moja tada najbolja drugarica a sada venčana kuma pravila da me ne poznaje.
Vodim te sada na Adu. Ne znam koliko krugova oko jezera sam napravila peške i biciklom. Mnooogo! I još ću.
Ej, ja sam ovde, sa tvoje desne strane, šta si se zagledao u devojke na plaži?! Mada, jesu lepe. Neki kažu da su beograđanke najlepše na svetu.
Kako to misliš – preseliš u Beograd?
E, pa, onda idemo da zovemo agencije za nekretnine. I da ti pokažem klubove. I poslastičarnice!
Dobrodošao!

Petar Dejan: Fantastiš[b]

Baron Fon Ginzelberghofštrase stigao je u Beograd redovnom linijom Jata – BerlinAleksanderPlac-Terazije, u 12.05 sati. Bio je 31. april 2009, lep i sunčan dan. Sačekao sam ga na Terminalu za dolaske onih iz Evropske Unije.

Imali smo 1000. karaktera za obilazak Beograda, odnosno već nešto manje koliko je potrošeno za uvod.
Uzesmo taksi i za 900 dinara, koliko je ugovorena zvanična tarifa, krenuli...
Imali smo puno toga da obidjemo, a tako malo vremena, odnosno slova... Još otprilike 500-tinjak...
Zato, kao predlagač puta, odbacujem Kalemegdan, Ušće, Avalu, Knez, Dorčol, Tita...
Vodim ga pravo do ruševina Generalštaba u Kneza Miloša, nepopravljenog i ponovo nesazidanog ni desetak godina nakon što je Beograd bio bombardovan od strane NATO.
„Fantastiš!“, uzviknuo je na čistom pruskom akcentu. „Ovo nema nigde! Obišao sam tolike zemlje, ali nigde nisam video ovoliku iskopinu“.
Pomislih na ostatak ture po Milošu, ne računajući zgradu Američke ambasade. Ali, slova cure...
Sutra je novi dan.

Kalaba Mirjana : Boje noći

Evropski velegrad, smešten medju kulturama Guče i Egzita, jedinstveni spoj sudarenih svetova, obrazovanja i generacija. Dvojstvo prestonice počinje njenim imenom BEO GRAD.

Pod bistom Pobednika kraj Kalemegdanske tvrdjave, rastavljen je dvema rekama na Novi i Stari Beograd.Tim rečnim obalama odiše sportski duh biciklista, kupača na Adi; sve dok boje noći ne zaplivaju. Onda se budi burna vesela krv, koja razvratno u ritmu muzike sa beogradskih splavova razleže lepotu mladosti. Razbacujući lude pokrete, uvija se ceo grad u još jedan dobar noćni provod. A na kaldrmi Skadarlije, zapletene noge pokušavaju da uhavte ritam ciguliguće violine, harmonike i kontrabasa... Sve do ranih jutarnjih sati, kada počinje da miriše pecivo, burek, proja... Ponekad ih dočekaju kišne kapi pune prašine panonske ravnice sa jedne i kristalne čistoće brdovitog Balkana sa druge strane.

Osvajalo je Beograd 40ak armija, i iz ništavila je dizan 38puta, ali je ostao prestonica srpske kulture sa monumentalnim hramom Svetoga Save.
I izvinte, ali uz svu našu kulturu se često može čuti u gustoj saobraćajnoj gužvi: «IDI, BRE U P.MATERINU».Tek tako, da se zna, naučite sranca obavezno te reči...

Katarina Mišović: Ni pet para

Ko je to najveći stranac u Beogradu? Veći od onog ko prvi put kroči na tlo ovog grada? Ko to može biti, nego onaj ko je nekad i to ne svojom voljom napustio ovaj grad, pa mu se posle mnogo godina nekako opet nevoljno vratio.Dugo je o njemu mislio, dugo ga je sanjao, zamišljao i napokon ga ponovo doživeo! I šta sad? Ko bi trebalo da ima veću tremu pri tom ponovnom susretu? Beograd ili njegov skoro zaboravljeni sugrađanin? Reklo bi se pola, pola. Ali Beograd, međutim, ne daje ni pet para. Reaguje po sistemu: ako ti se sviđam, sviđam... A naš stranac je pun zamerki kojima, naravno, ima i nema mesta, jer: takav je Beograd. I domaći stranac kritikuje i žali se na Beograd i sutra će da se vrati u beli svet, kaže, ali još ne odlazi od kako je došao!

Nevena Trajković: Sarme u Topčideru

Ljudi, kao neiscrpan izvor energije, su Beograd. Svakakvih ima - lepih, ružnih, belih, žutih, pa čak i crnih...ali svi su jedinstveno zanimljivi! Prosečan Beogradjanin će vam reći da prošetate Skadarlikom i Knezom, do Kališa, pa da se spustite do Keja na koktel na nekom splavu...Sve je to ok, ali...Ja mislim da je Beograd najvećim delom dalje od centra. Treba posetiti Topčider i videti najvece drvo u Bgu i decu koja trčkaraju okolo,otići u pravu kafanu na sarme i usput čuti životnu priču konobara...Treba i otići do Kineskog tržnjaka i kupiti neku glupost koja vam nizašta ne treba, a i skoknuti do Surčina u muzej vazduhoplovstva! Za prave avanturiste najbolje je da startuju prvog mladog čoveka na ulici i da ga zamole da ih povede sa sobom u noćni provod...i garant neće odbiti!Posle takvog izlaska,Bg ce vam se uvuci pod kožu...
Beograd nema fensi muzeje kao Beč,lepe fasade kao Prag,a ni moderan izgled Berlina. Beograd ima svoje ljude.Beograd, kao i Limenko iz Čarobnjaka iz Oza, ima srce!

Mustafa Una: Majstore zadnja

U Beogradu se negde krije Beogradski fantom. Mozda lumpuje po splavovima,
mozda prisustvuje vecitom derbiju Partizana i Zvezde,
mozda se divi Beogradskom pobedniku,
slusa Beogradski sindikat ili gleda Beogradsku hroniku.
Mozda se samo u BGu cuje "Majstore zadnja".
Mozda su samo u BGu penzioneri ko Supermeni: brzi su od lokomotive kada jure za prevozom, a imaju 500 bolesti kad udju u isti.
Mozda ti samo u BGu kazu "Dobro jutro" kasno u noc.
Dorcol hood,munze konza,nbg blokovi,vozdovac,ovo ono brdo.
Od maja,sajma,kalisa preko komande,slavije,terazija do konja,fontane,studenjaka.
Za jedno sam sigurna. Samo kod Tome pizza ima ukus bozanstva,
a sendvic iz Bucka ne delim ni sa kim,
i jedino stavljam sve priloge u pljesku u Stepinom Vajatu.
I samo na Beer festu cu da svojevoljno gutam prasinu,
a za Noc muzeja cu da dozvolim da me gaze po starkama,
i samo cu na Adi da se blamiram dok vozim rolere.
Beograd je tu,u nekim sjajnim filmovima,u jos sjajnijim ulogama.
Beograd moj u srcu,zauvek moj grad!!!

Petar Jovanović : Trola

Beograd je poznat po jedinstvenim iskustvima koja mogu da zadese čoveka kada se u njemu nađe. I dobrih i loših.
Naveo bih jedan primer koji je tipičan, a svi ga nekako izbegavaju.

Trole.. Leti greju, zimi hlade...
Ako patiš od čuvene srpske boljke "promaje", onda u trolu ne želiš da uđeš, jer tamo duva na sve strane.
Ako negde kreneš, a u zakašnjenju si, znaj da nije pametno da čekaš trolu, već odmah kreni peške, jer ko zna kada će očekivana trola da ti dođe i na šta će sve da naiđe. Ako ti nekim slučajem naiđe prevoz, nećeš imati mesta da u njega uđeš. Pa ti probaj da se uguraš nekako, a onda će neka baka da te izubija samo da bi ona došla do mesta i sela. A kada kreneš svoju avanturu u troli verovatno će doći do nekog zastoja u saobraćaju ili trola neće moći da prođe zbog nekog štrajka.

Meni se ovako nesto dešava skoro svaki dan, a i mnogim mojim prijateljima, ali mi i dalje mnogo volimo naš Beograd.

Katarina Trifunović: Šnit Beograd

Neophodni sastojci za Beograd tortu: 100 grama sreće, 1 čaša radosti, 5 decilitara osmeha, prstohvat dobrog raspoloženja, 4 sitno iseckana odsjaja Sunca, 2 pakovanja svežih dimljenih snova, dodati kašičicu uzbuđenja (po ukusu), 1 kap ekstrata slatkog smeha, 23 centimetra spremnosti za izazov, 3 dobre želje, jednu osobu s kojom bi se rado šetali po Kališu, 2 razgažene usamljene starke i pomisao da ćete se svakako vratiti sledeće godine. Sve to preliti sokom od tihe šljivovice i staviti da se krčka na otkačenoj vatri. Masu sjediniti i oblikovati po želji. Filovati fasadom starog dobrog Beograda. Servirati podgrejano na tračku Sunca i konzumirati uz mnogo dobrog zezanja.

Katarina Trifunović: Nema natrag

Beograd sada i ovde,toliko je mali da kad sve već bude gotovo i vratite se kući,ceo će stati u jedan džep mozga,u jednu uspomenu i par nekih tričarija koje svi moramo da pazarimo ako se nađemo u novom gradu. Svako mora da ispuni dužnost prema bližnjem svom. Inače vas neće slušati kad im budete pričali utiske,a biće ih mnogo.
Ne bi ni Kalemegdan,ni utabana staza Knezom,ni popularni Konj kod još popularnijeg sata,ni Brankov most koji pruža bezbroj mogućnosti,ni ono tamo,ni ovo ovde,ni to tu,vredeli nešto posebno da nema ljudi. I kad nas pitate gde je to i to,ako ne znamo da objasnimo,ma odvešćemo vas. Čak i provincijalci kao ja lako će pustiti korenje u Beogradu i poželeti ga
samo za sebe. Svi putevi vode u centar,niko ne želi natrag.
Reka-komada dva. brzina-dok vas noge ne zabole. Gužva-ma nee. Sreća-milijardu petstotina trideset četiri grama. Izlasci-o da,svideće vam se. Temperatura i vlažnost vazduha-teško pitanje. Javiću vam već. Kad dolazite?

Ana Mićić : Jabuka sa Bajlonije

Pođoh..stadoh i osvrnuh se. Ne (pre)poznajem svoj grad..predugo sam u njemu. Pratiću Perunov pogled i krenuti mostom. Ogrnuću se Dajbogovim plaštom i zaštititi Triglavovim bodežom. Snagom Svaroga, zaputiću se u Donji Grad, na Spasovdan..da namignem streličarima s Kalemegdana i pecarošima Dunava.
Da se osmehnem lađarima Save i kafandžijama Dorćola. Da gricnem jabuku s Bajlonija i štrpnem perecu kod „Gvozdena“. Da sednem Tesli u krilo i slikam se kod Vuka. Da prošetam ispod Tašmajdana i poletim balonom iznad Metropola. Ubraću cvet s vrha Avale, zaliti ga vodom s Košutnjaka i ponovo sleteti na Zvezdaru, da kroz teleskop, sladeći se bonbonama sa „Zelenjaka“, posmatram nebo nad Beogradom.

Ana Dodig : What’s HOT?...

Why come?
Da bi proziveo jedan ŽIVOT sa posebnom aromom i strašću. Definitivno romantičan na proleće a šarmantan tokom cele godine, Beograd je šetajuca galerija svetlucavih radnji, prijatnih ugostitelja i kulturnog blaga. Ovaj odmor bio kratak ili dug, doživećete kao nagradu. Istorija je na svakom koraku
i zato, vodič u ruke i izgubite se u lavirintu ulica, u grupi ili sami.

Stay at…
Ako ste mladi, probajte neki hostel, ima ih dovoljno kvalitetnih za svačiji ukus a većina se nalazi u centru. Gosti malo stariji imaju pregršt preporuka,čari Zemuna u Zlatniku, čari Skadarlije u Le petit piaf, čari centra u Moskvi, čari luksuza u Aleksandar Palace…
Shop at…
Veliki shopping molovi su puni stranih marki koje imate i kući pa pokušajte prvo da obiđete butike i galerije unutar grada. Cene su povoljne a može se nabaviti kvalitetna roba.
Dine at…
Beograd je svet na tanjiru! Ne preskočiti draž restorana na Dunavu.
Enjoy…
U šetnji gradom, ljudima, noćnom životu, rekama.
Čekamo Vas!

Ana Dodig: Losing my heart in BG…

Beli grad,kako su ga nazvali Južni Sloveni, pošto ih je jako asocirao na svetlost, je mesto gde stranac lako može da se izgubi ali i jos lakše da se uklopi. Kada otputuje pun pozitivnih vibracija, gost je spreman da raširi na sav glas: "I TOUGHT THAT I LEFT MY HEART AT HOME SO I DON’T KNOW WHY I FEEL LIKE I’VE LOST IT HERE IN BELGRADE!"
Jedan od najstarijih evropskih gradova, Beograd su konstantno gradili i rušili razni narodi ostavljajući svoje tragove,dajući mu nešto što mu niko ne može oduzeti niti osporiti: večito menjanje stilova, ljudi i ideja.
Beograđani su definisani kao prijatne poliglote, atmosfera kao neverovatno živa 24 h, a sam grad je okarakterisan kao svet na dlanu! Bila to glavna šetacka zona, stari deo grada koji nosi breme prošlosti ili poznata oaza Kalemegdan sa ušćem Save u Dunav a možda i sami ljudi?
Ovaj grad je odavno zarobio domaća srca te Samo VI, i samo vi, možete naći svoje mesto u Beogradu gde ćete part per part, you will also lose your heart!